Подсећање

КУЛТУРА СРБА У ДУБРОВНИКУ – НАСТАНАК, ТРАЈАЊЕ И РАСКОШ
Изложба која буди и оплемењује
Вишевековна је и често узвишена везаност између Срба и овог знаменитог медитеранског града. О томе сведоче храмови и палате, ризнице и књиге, галерије и колекције, архиве и гробља, а понајвише биографије и дела неких од најславнијих Дубровчана. То дуго прећуткивано наслеђе изронило је овога лета пред наше замагљене очи, на капиталној изложби у Архиву Србије, и још једном указало како историја упорно понавља важне лекције које смо пропустили да научимо

Пише: Ђорђе М. Србуловић
Фотографије: Архив Србије и Драган Боснић

Културни догађај ове сезоне у престоници Србије вероватно је изложба КУЛТУРА СРБА У ДУБРОВНИКУ 1790-2010. Из ризнице православне Цркве Светог Благовештења. Отворена крајем јуна у Архиву Србије, ова изложба пружила нам је бројна неопходна знања с којима можемо неупоредиво лакше да се крећемо кроз тај чаробни медитерански град, његову стварну прошлост и садашњост, а посебно кроз стереотипе и наметнуте слике о њему. Оно што је у самом наслову наизглед контрадикторност лако се превазилази: сама изложба изнела је пред нас у великој мери управо богатство српске православне Цркве Светог Благовештења у Дубровнику (предмете, фотографије, црквене утвари, архивске документе, старе књиге, уметничке слике), а обимни пратећи каталог дао је богату и разноврсну слику о настајању, развоју и трајању заједнице православних Срба у том граду – можемо слободно рећи: упркос околностима.
Изложбу су заједнички организовали Српска православна црквена општина у Дубровнику, Архив Србије и Народна библиотека Србије. Заједно са каталогом – импресивном (преко 420 страна), богато илустрованом и популарно писаном стручном студијом, насталом као резултат вишегодишњег рада тима стручњака – поставка је чинила целину која је оправдала сопствени наслов. Јер, управо овај каталог-студија пружа целовит и свестран приказ прошлости Срба и православља у Дубровнику, у периоду и дужем него што обухвата сама изложба, и у свим аспектима који чине живот једне националне заједнице: храмови, гробља, удружења, задужбине и легати, палате и њихови власници, знамените личности, књиге и часописи, и друго.
Аутори изложбе су свештеник Горан Спаић (Српска православна црквена општина у Дубровнику), Јелица Рељић и др Мирослав Перишић (Архив Србије). Аутори књижног дела поставке су протојереј-ставрофор Славко Зорица (Српска православна црквена општина у Дубровнику) и др Оливера Стефановић (Народна библиотека Србије). Ликовно-графичко обликовање изложбе урадила је Озарија Марковић-Лашић.
Каталог су приредили Горан Спаић, Јелица Рељић и Мирослав Перишић, а у њему су радови чак деветнаест аутора текстова, којима треба додати и ауторе фотографија и оне који су радили архивска истраживања... Све ово нам несумњиво говори о великом подухвату српских, али и хрватских стручњака и научника, да се представе облици живота у Дубровнику православних Срба (у знатно мањој мери, заправо недовољно, и Срба-католика).
Конципирану у неколико целина, поставку је чинило 250 експоната из ризница и фондова Музеја, Архива и Библиотеке Српске православне црквене општине у Дубровнику. Поред икона (најстарија приказана на изложби је из XV века), црквених књига (почевши од кијевског јеванђеља из 1703), богослужбених предмета, црквених одежди, и другог, били су изложени и заветни дарови: накит и сребрне плочице, те фотографије, портрети познатих Срба Дубровчана, међу којима су и уметничка дела Влаха Буковца. Посебну вредност изложби дала су архивска документа, попут преписа Уговора о куповини куће за прву православну цркву на Посату (први храм Светог Благовештења, доцније посвећен светом Ђурђу).

НАСТАЈАЊЕ

Историја Дубровника и везе средњовековне Србије са тим градом-републиком честа су тема српских историчара. Невелик простором, али дугог и дубоког трајања, овај град-држава је своју слободу и независност ценио изнад свега. Да би сачувале какву-такву самосталност, најумније дубровачке главе склапале су током векова разне аранжмане и најчешће плаћале своју самосталност, а империје у залеђу су се мењале. После Византије и Србије, дошло је на ред и моћно царство традиционалног ислама, Турска. Управо вековно присуство тог царства у најнепосреднијој близини понајвише ће проузроковати тежак положај православног српског становништва које се насељавало на градској територији Дубровника, у мери у којој му је то било могуће. Срби су највише долазили из источне Херцеговине и Мостара, а потом из Сарајева и централне Босне. Мањим делом стизали су, током векова, и из Црне Горе. То што су они формално били „турски држављани” служило је као образложење, заправо изговор, да се вековима не дозволи подизање православне цркве у Дубровнику, да се, како је говорено, „не би Турска изазивала и република излагала опасности”. Иако је било и дипломатских покушаја, па је руски конзул, после низа перипетија, успео да издејствује дозволу да у оквиру своје резиденције отвори православну капелу (али до тога није дошло), иако је и један од најзнаменитијих Срба свога доба и велики дипломата „светског калибра” Сава Владиславић купио и кућу и земљу с намером да их претвори у храм, до отварања православне цркве неће доћи све до поменуте 1790. А и тада није подигнут храм, него је у делу Дубровника који се зове Посат купљена кућа и адаптирана у храм. Била је то прва Црква Светог Благовештења. Судбина овог храма је веома интересантна, о чему сведочи и њено данашње посвећење светом Георгију, односно, како кажу у Дубровнику, светом Ђурђу. Сачуван је и пројекат цркве и гробља, који је сачинио архитекта Лоренцо Вителески, као што су сачувана и документа: уговори, трошкови, забелешке и друго.
Тако су, тек крајем XVIII века, православни Срби дошли до првог храма и гробља. И то прво уређено гробље подигнуто је на имању Саве Владиславића, који је напустио Дубровник а да није дочекао отварање првог православног храма. До тада су Срби сахрањивани „изнад пута на падинама Срђа, без видљивих обележја”. А већ их је било доста Срба који су развоју Дубровника допринели, али њихова вера и народност нису били признати.
Друга православна црква у Дубровнику подигнута је на Бонинову и посвећена Светом Архангелу Михајлу (и око ње је гробље). Али велика црква у самом граду, међутим, биће подигнута тек 1877. и то је данашњи Храм Светог Благовештења. Пројекат који је урадио градски архитекта Емил Векијети сачуван је, као и невероватно велики број других драгоцених докумената. Задивљујуће је, заиста, колико су цивилизацијски ниво и свест житеља једног града били на високом нивоу, па су готово сва документа сачувана. Стога дубровачки архиви и данас представљају непресушан извор за истраживаче.

ТРАЈАЊЕ

Уз цркву, одмах је покренуто и питање школа за српску децу, па је и до њиховог отварања ускоро дошло. То је довело учитеље, стигле су књиге, ускоро је започело и штампање књига и новина и часописа. Функционисање српских установа омогућавано је и постојањем легата и задужбина. Међу установама су били и домови за старе, изнемогле и сиротињу. Тако долазимо до најважнијег у свакој причи, а то су људи.
Поред општег и конкретног старања црквене јерархије – митрополита и патријараха, владика и свештеника – српску православну црквену општину у Дубровнику првенствено су развили чланови угледних и богатих трговачких породица, у мањем броју поморских, углавном насељаваних од друге и треће деценије XIX века. Дешавало се неретко да чланови ових породица оду даље, најчешће у Трст, мање у Венецију, понеко и до Америке.
Међу знамените српске породице у Дубровнику аутори изложбе и каталога сврставају у првом реду Бошковиће, за које се каже да су најпознатија и најбогатија српска породица у Дубровнику током XIX века. Најзначајнији представник ове породице, Божо, био је председник Српске православне црквене општине и велики српски добротвор. Не мање значајне, са мноштвом разноврсних животних прича и судбина, ту су и породице Бердовић, Барбић, Алексић, задужбинар капетан Нико Ковачевић (који је подигао дом за српску сиротињу родног града), Константиновић-Опуић, Лаиновић-Тошовић (чији је утемељивач жена!), Бравачић, Милишић, Мичић, Ћоровић, Шкуљевић...

РАСКОШ

Сведочанство о њима, ако већ нема и данас живих потомака, пружају репрезентативне виле, лични накит и уметнине, похрањени у музеју, односно завештани Српској православној цркви или некој другој фондацији или установи „на ползу” народу, те монументални надгробни споменици – ремек-дела вајарства, као и писана заоставштина, слике-портрети, породичне и личне фотографије. Кроз књигу-каталог о Србима у Дубровнику ређају се судбине трговаца, учитеља, свештеника, помораца, адвоката, уметника, фотографа...
Драгоцена сазнања добијамо и о познатим личностима које су дуже или краће живеле и радиле у Дубровнику, оставивши светао траг и унапредивши живот самог града, па и Срба у њему. На пример, о Георгију Николајевићу, учитељу, свештенику и владици. О епископу и научнику Никодиму Милашу. О академском сликару Атанасију Поповићу. Доста тога сазнајемо и о Влаху Буковцу, који је својим сликама-портретима овековечио бројне дубровачке Србе. Пред нама поново израња и Коста Страјнић, невероватна личност дубровачке и (тада) југословенске културе, али и трагична судбина можда и последње истински ренесансне личности овог града – Милана Милишића.
Није нам циљ ни могућност да овај текст претворимо у историју Срба у Дубровнику. Само желимо да укажемо читаоцу, свеједно да ли је посетио изложбу у Архиву Србије и да ли поседује пратећи каталог-студију, на неке од могућих путева озбиљног промишљања ове дуго прећуткиване теме. Историја има своје законитости и ћуди, и често нам оштро понавља лекције које смо пропустили да научимо. А српско вишедеценијско пристајање на наметнута банална општа места о Дубровнику и својим сународницима у том лепом медитеранском граду, од давних комесарских брошура до паљења камионских гума за позирање „бомбардованог града”, једна је од ужасно лоше научених лекција и „историја за понављаче”.

***

Беседници
Да је реч о изузетном културном догађају у Србији, сведочи и податак да су на отварању изложбе беседили Његова Светост патријарх српски Иринеј, Његово Преосвештенство епископ захумско-херцеговачки Григорије, али и тадашњи министар културе у Влади Србије, као и амбасадор Републике Хрватске у Београду.

***

Говор архива
Међу изложеним архивским документима били су и уговори о отварању првих српских школа. Преписка коју су митрополити, патријарси, али и свештеници и тутори водили са властима и извођачима радова на школским објектима. Попис православних Срба током прве половине XIX века. Приватна кореспонденција тек понеке од немалог броја значајних и богатих српских породица у овом граду трговачке цивилизације.

***

Срби католици
И пре градње прве православне српске цркве, али и касније, нарочито кроз XIX и почетком XX века, присутан је значајан број Срба-католика, још увек недовољно познат и признат. Тако се и могло догодити да 2011. држава Србија и не помене велики јубилеј Руђера Бошковића (1711-1787), једног од најзначајнијих научника у светским размерама, иако му је отац Србин, придошлица из источне Херцеговине, а мајка Италијанка. Он сам је себе сматрао Дубровчанином. Јесте свим својим бићем припадао католичкој цркви, и био, као и његова браћа и сестре, заређен (припадао је Реду Игнација Лојоле), али то ништа у суштини не мења.